СЈЕЋАЊЕ НА ПЈЕСНИКА
15
ОКТ
МИЛОРАД ЦУМБО (1953-1992.)
Избор из поезије:
ЈАЈЦЕ
Моћни сликари загубили боје
пјесници ћуте љепоте стиха
- невиност дивна
спокојност тиха
преко надахнућа ко градина трајна
зидана жељом - мисао ми тиха
ИСКАЗАНА МИ МОЋ СУДБИНЕ
И НЕПРЕСУШНЕ ВОДЕ ЗДЕНАЦА СЛОБОДЕ
ОПРОШТАЈ
Хладна Плива тихо тече,
низ водопад пада вече
Сунце губи сјај
А у парку мога града
сједимо крај водопада
ја и другар мој
Ту ја љубљах њене очи
двије звјезде у по ноћи
љубих жаром свим
А сад морам сам ноћима
са сузама у очима
да се опростим
Отишла је као младост,
као птица, као радост
Наздравимо њој!
Одлазак из Јајца града
блажимо крај водопада
ја и другар мој
К А П И Ј Е
На једном путу
хода у тренутку
улази шкрти
као риме историје
као сестре двије
живота и смрти
ТВРЂАВА
Силно умјеће из страха
симбол људског размаха
презиме прадједова
МЕДВЈЕД - КУЛА
Димљак земље пламене
кичма капије стамене
прстен за незване свате
само још једна врла глава
вјечну зиму распртава
походом на те
КАТАКОМБЕ
Срж таме у утроби камена
крлетка земље - неисплакана
вјечно спуштених вјеђа
ланцима искона повезана
ту нешто из незнана
прикрада иза леђа
ТОРАЊ ЦРКВЕ СВЕТЕ МАРИЈЕ
Гнијездо од камена - неимара
у свит магле и наручју торњара
ухо од звоника
под струком ти од најезда
упостељење звијезда
и кости љубавника
САХАТ - КУЛА
Данас си распуштеница
седмо те небо одзвања
и још те само сања
пар гуштера са лица
КРАЉЕВ ГРОБ
Једна клупа поред пута
кад ми пјесма гдје залута
да се одмори
не љути се сјенко себе
вјечно негдје изнад тебе
камен говори
О НЕ НАПИСАНОЈ ПЈЕСМИ
Негдје из ријеке сна и мостова свитања
понад бјелине пространства папира
негдје изнад сагорјелих сунца и бродолома неба
у радионицама златних врата и окова
понад јарбола од слова и неброј-мора мастила
иза несите мамности љепоте
ненаписане пјесме
РИЈЕЧИ
(Шемсудину Хатибовићу)
Све је у ријечима
и оне су ту да живе у свему
да их не познајем уплашио бих се
овако им све опраштам
треба много храбрости и снаге
да заволиш оно шта си написао
ни у скромности често није све твоје
сви видимо лет птице а никада њезин пад
пјесма је непрестано на домаку
као двије паралеле гледамо се
довикујемо и проживљујемо
ријечима увјек бит ће тешко
ријечима и онако никад није лако
када се могу прочитати
све недоречено то су сузе
које се не виде од пјесникове величине
све је у ријечима
и оне су ту да живе у свему