РАДМИЛА МИЈАТОВИЋ
је српска књижевница која живи и ствара у Перту, Западна Аустралија. Родила се и школовала у Београду.
Године 1974. са породицом сели у Аустралију. Љубав према писању исказује у раној младости збирком пјесама "Радмила, дечије и младалачке песме". Далеко од родног краја, родбине и пријатеља у писању проналази најбољи лијек за сјету и носталгију што резултира збирком поезије "Огледало моје душе".
Већ 1980. године под псеудонимом објављује књигу "Огледало моје земље". Увидјевши да енглески језик спутава њену књижевну креативност опредјељује се да пише на матерњем језику што се убрзо показало као исправан избор јер у кратком року настају четири књижевна подухвата: "Ожењене жене и удати људи", "На ушћу", "Разговори угодни" и у сарадњи са Ноњом Питерс "Народи из Југославије".
Након тога слиједи плодан књижевни опус: "Куда идеш Србине", збирка пјесама "Радмила, 50 година песмарења - самотне песме".
Њена приповјетка "Дете" 1992. године уврштена је у Антологију мигрант жене писци.
Године 1993. постаје члан удружења писаца З.А. Исте године бива награђена књижевном наградом Фонда Властимира С. Петковића из Швајцарске.
Године 1994. у Србији објављује збирку под називом "Моји снови".
Уз свој књижевни рад Радмила доста путује, активна је у српској заједници гдје се бави педагошким радом и анимирањем српског језика и културе. Од 7. септембра 2011. је члан Књижевног клуба Саборник.
Избор из поезије:
А В А Л А
Авало мајко, Авало земљо,
Далеко оста иза нас
Висина твоја, зелене шуме,
Само су снови сад...
Птице певају дирљиве песме.
Мермерне виле чувају гробље
Војника који имена нема...
И уз њега - сво наше робље...
Сећање моје,
Авало дична
Бледи понекад,
Понекад букне!
Па сузе теку,
Што сам далеко...
А срце моје,
Хоће да пукне....
А ти си нема....
ЛАКО ЈЕ НЕКОМЕ
Лако је некоме да се разбацује
Са имањем, новцем или милостињом,
Кад им стомак пун је и џепови исто
И никада нису били сиротињом.
И не знају како гладан стомак крчи
И несвест те хвата и руке ти хладне
И како си плачан и излаз не видиш,
Кад су ти мисли а и жеље јадне..
Како скромно желиш, само кору хлеба
И мрзиш поштара јер рачуне носи
А ти немаш пара да прехраниш децу...
Али као мајка, спремна и да проси..
Лако је некоме да чистоћу воли
Ал кад немаш хлеба, сапун ти не треба,
Само голи живот - од данас, до сутра
Само да преживиш, уз сув окрај хлеба.
Ципеле са рупама и чарапе исто,
Са џемпера висе конци и закрпе,
Ал топлотом тела једно друго греје
Загрљени тако иако глад трпе...
И зној ти не смрди и не смета беда
И сиромах воли иако је гладан
И љуби дечицу и загрли жену
И тако је богат - иако је јадан...
Хоћу ли стати?
Мислила сам да ћу стати
Стиховима да говорим
Много туге видела сам
Па ми болно да прозборим
Ал ме нека сила тера
своје срце да оснажим
многе јаде преболела
Морам песмом да их блажим
ТЕЛЕФОН
Кад телефон звони, ја му журно идем:
"Ко ли сада зове у то доба дана?"
А кад чујем глас, са друге стране жице
Тад постајем срећна, дивно раздрагана.
Ова справа мала, тако много значи
Доноси ми вести, с близа и далека
и увек кад чујем глас са друге стране
Учини ме срећном, што на мене чека.
КУЋА СИРОТИЦЕ
Једна бедна кућа - неуредна башта
Једна празна трпеза
Али срце благо,
Да ли си срећан ти, што богато живиш
И шта те привукло овој кући драго?
Знао си одавно, да је њена кућа
Кућа сиротице, али топла срца
И шта те привукло да јој радост пружиш?
Можда и ти беше сиротан што грца!
САМО ЖЕЉА
Тако жели да се дигне
До висине где је била
Лепу кућу, чисту, пуну
Где је једном гнездо свила.
Тако жели, ал не иде
Везане јој руке јако
Покушаји многи, празни
Само жеља оста тако!