Љиљана Војновић
18
NOV
Слово о себи
"Ја мислим да смо сви из огромне љубави рођени..."
Мирослав Антић
Никада нисам престала да вјерујем у ове Микине стихове. Своје сам почела да стварам још у основној школи коју сам завршила на Палама, градићу на домак Сарајева, у коме сам из љубави рођена једне давне фебруарске зиме, од оца Бранислава и мајке Костадинке.
Све добро које сам научила у животу понијела сам из своје породице.
Гимназијски дани протекли су у Првој гимназији, а студије Опште и компаративне књижевности са библиотекарством на Филоз(с)офском факултету у Сарајеву. Дио радног вијека, до почетка рата, радим у Библиотеци града Сарајева.
Тада је Сарајево мирисало на младост, људскост и будућност. Или ми се тако чинило у заносу младости, неискуства и непознавања живота.
Животна стаза ме довела 1994. године у Херцег-Нови, у ОШ "Дашо Павичић", гдје у раду са дјецом осмишљавам своју свакодневицу.
Понекад у стихове претачем сличице с мора, а оне завичајне надолазе увијек, као плима.
Нека надолазе и нека трају,
док ме има! .
Љиљана Војновић је од 18. новембра 2012. члан Књижевног клуба Саборник.
Избор из поезије Љ. Војновић приредио Миљан Ковачевић:
БУРА
Море се бори са буром
што цио дан цијепа
његову пучину плаву.
Опало лишће
расуто на све стране.
Хладноћа стеже,
улази у сваку пору.
Зима је и на
мору.
Скупљена над хартијом бијелом,
загријавам дланове пером.
На хартији остаје
знак.
Вече клизи лагано,
спушта се густи
мрак.
Тишина спава у соби.
Непомично све дријема.
Стеже ме самоћа
нијема.
Херцег-Нови, Љ.Г. 2007.
СНОВИ
Сањали смо шуме и пропланке,
воденицу поред стазе сњежне,
пpавили смо прапорце и санке
а очи су горјеле од чежње.
Воденици старој не бијасмо гости.
Исту жељу у чежњу сакрисмо.
Вријеме лијечи а Бог да опрости
што знадосмо,
а да знали нисмо.
Сати стоје.
Звијезда жељу зове.
Подсјети ме на тебе и чежњу;
док се море у поноћи губи,
ја осјетих опет љубав њежну.
Ја с' пучином, а ти са планином
лијечимо се од љубави ове;
крала бих те и под мјесечином
кад' би дошо' бар ноћас у снове.
Херцег-Нови, Љета Господњег, 2006
ЈЕВГЕНИЈИНЕ СУЗЕ
Помен на 600-ту годишњицу
Књегињиног упокојења (+ 1405)
Корача племенитост њена
у сјају царске круне
кроз моје снове.
Глас вапаја одјекује
низ Косово славно.
Одзива нема већ одавно
на њене вапаје дуге;
само се кишом јавља небо тамно.
„Да ли бар божури умјесто вас
на Косову цвату“?
Одговор ћутањем тежак
ломи јој задњу наду.
И док молитвено подиже руке небу
јаук пререзан болом
цијепа небеску тишину.
Дуго, дуго капљу сузе туге
на њену монашку хаљину.
ТРЕПТАЈ ЧУПЕРКА
Рађам песме јер не умем децу.
Ово је песма о нерођеном дечаку,
изњедрена у јулу месецу,
лета двије хиљаде и неке.
Сећања још су свежа,
а речи благе и меке.
Дечак је требао да се деси
и своју звезду да тражи.
Ал' све је остало у песми,
јер дечакова „мама“ беше
самотни ловац у ражи.
Много је маштала о дечаку
црном, смеђем ил' плавом.
Време је скривало њене ожиљке
и оседело је пред животним огледалом.
Сада свом дечаку пише песме
златним словима по свили,
док месец небом царује причу
о витезу и вили.
САВИНА СВЈЕТЛОСТ
Између Европе и светог Савe
погубисмо се, па мутне главе,
без видика и свјетлости
Црном Гором тумарамо.
С неба јече дозиви,
наших предака кости свете
опомињу.
Поново смо у јами,
живима нам очи ваде.
Господе, опрости им!
Не знају шта раде.
Истумараћемо из ове невидјелице!
Свијетли нам из олтара
светог Саве лице.
Тамо далеко, плач дјетета
дозива сунце румено.
Свјетлост небеска
стишава дјечији плач.
Савина црква над Савином
свјетлошћу небеском блиста,
док у њој молитвено поје
Савино стадо мало.
Свети оче Саво!
Разговору, утјехо и славо!
Није нас, није срце издало.
Није светосавље пресушило,
није нас издало перо.
Светосавска вјеро, света!
У Херцег Новом, на Савиндан, Љета Господњег 2006.
ЦРТИЦЕ С МОРА
Бока пуста у јануару хладном.
Бура ми мрси мисли у глави.
Понеки галеб ријетко се јави
да отре тугу с лица.
То може само галеб,
њежна, бијела птица,
по којој ти поздраве шаљем
у овај зимски дан.
Мој сан је немиран и дуг.
Дуго те нема.
Бојим се...
Заборавио си југ?
Кад топли дани
у твоје небо сврате,
сјети се вечери у којој
одсањасмо наш сан о срећи.
Можда ће неко трећи
писати причу о нама.
Тиха и сама,
са благом сјетом у души
сабирам живота наук.
Мисли ми споре,
не стижу у ријеч да стану.
Двије сузе на длану.
Опомињу.
Вријеме је да се пробудим из сна!
Загрљај
Два галеба грле море у таласу.
Брод старог морнара пристиже у луку.
Сунце на заласку. Сноп се златни расу.
У сјају тог снопа видим твоју руку.
Знам да волиш море, бродове и птице,
јужни вјетар плави и Боку у ноћи.
Дођи, да ти опет бројим трепавице,
и гледамо море, дуго до поноћи.
Херцег-Нови, 2006.
Молитва за оца и сина
Протојереју Јеремији Старовлаху и његовом сину Александру које су војници СФОРА мучки пребили па потом одвели у непознатом правцу и оставили у ходнику Клиничког центра у Тузли као непознате особе. Свој крвави пир „хуманитарци“ су извршили у ноћи између 31.03. и 1.04. 2003. у њиховом дому на Палама
Молитва тиха, теку сузе
дрхтава рука свијеће пали.
О, Боже, зар нам и њих узе
нисмо ли доста жртава дали?
Свјетлосни пламен понекад згасне,
па опет засија и душу грије.
Мисли сабирам у молитве гласне:
ГОСПОДЕ, помилуј ране
Александра и оца Јеремије!
Нисмо ли страдали доста,
нисмо ли платили цијену,
трпећи неправду свијета
и бестијалност њену.
Смилуј се, ГОСПОДЕ,
нашем благом пастиру
и његовом предобром сину!
Смилуј се, ГОСПОДЕ народу свом!
Са оцем Јеремијом смо имали
наду, вјеру и дом.
У Херцег-Новом, априла 2003.Љ.Г.