ДУШАН ГАЈИЋ - Жоља
је српски пјесник, рођен у Отишићу, Цетиннска Крајина. Сада живи и ствара у Перту, Западна Аустралија. Поезију пише још од војничких дана и објављивао је у многим гласилима. Један је од оснивача КК "Саборник"
Избор из поезије:
ОДЛАЗАК
Збогом моја дједовино драга,
у сузама напуштам те сада,
одлазећи са кућнога прага,
пун сам туге жалости и јада.
Збогом кућо и остале Жоље,
Чарапићи, Журићи, Пртљаге,
и питомо дивно Рудо поље,
Рађенове и Устића драге!
Од Гајића све до Петровића,
Борковићи и равно Пољице,
од Свилаје па до Драговића,
све се види с Мачкове главице!
Богомољо Свети Арханђеле,
збогом остај и свима опрости,
твоје ласте сад за увјек селе,
остадоше само мртве кости.
Мртве кости наших прадједова,
и дједова, бака, родитеља,
унучади, браће и синова,
остадоше ту код Светитеља.
Од Маљкова до Булине јаме,
од Огорја до Цетине воде,
нема више пјесме ни галаме,
све што ј` живо без повратка оде.
Сунце зађе, све у таму тоне,
све је пусто и тужно у селу,
нит` се крсти, нити звона звоне,
све спаљено лежи у пепелу.
Збогом влаке ливаде и гаји,
и прекрасно на студенцу врело,
и колибе редом по Свилаји,
збогом, збогом моје родно село.
Збогом село и збогом Крајино,
ја сад морам другом ићи крају.
Збогом, збогом слатка дједовино,
збогом, збогом драги завичају!!!
О ЈЕЗИКУ СВОГА РОДА
Ако не знаш језик свога рода,
онда не знаш, ни ко си ни шта си,
једноставно, однесе те вода,
и нико те не може да спаси!
Однесе те тамо, било куда,
и сад твоје све пада у воду,
не знаш више гдје је твоја груда,
нити знадеш ком припадаш роду?!
Као сл`јепац, вјечито у мраку,
или т`јело остало без душе,
осјећа се на сваком кораку,
сва се твоја зеленила суше?
Са језиком својим би се лако
посветио свему своме вјешто,
и у сваком случају, свакако,
ти би био и неко и нешто.
Ал`овако без језика свога,
тешко да би био игдје ишта,
без њега си обична подлога,
и без њега, нико си и ништа.
Без њега си ко мува без главе,
или неки случај изгубљени,
без радости поноса и славе,
и од свога рода отуђени.
Зато поштуј и не заборави,
да говориш језиком предака,
са њим, увјек, крсну славу слави,
и са њиме брани се од мрака.
Са њим пјевај, играј, коло води,
и вини се небу у висине,
са њим грли, све што ти се роди,
и јави се роду из даљине.
Ако не знаш језик свога рода,
онда не знаш ни ко си, ни шта си,
једноставно, однесе те вода,
и нико те не може да спаси.
НА ОГЊИШТУ СВОМЕ
На огњишту своме, лишен си слободе,
зато што га ниси напустити хтио,
и заробљен тако и у затвор оде,
и ако си поштен и препоштен био.
И сад у самици, као камен ћутиш,
а знаш, да ником ниси ни крив ни дужан,
чамиш ту и чекаш, црне дане слутиш,
чемеран и јадан, жалостан и тужан,
Јер, ту си сад мањи од макова зрна,
и притиска те нека чудна страва.
Пред очима твојим, стоји слика црна,
видиш да о длаци, виси твоја глава?!
Патиш ту и патиш, на све стране страдаш,
и тешка те мука даноноћно мори,
и често пута и у несвјест падаш,
док твоје село у пламену гори!!!
ЋИРИЛИЦА
Има нешто, што нас краси дичи,
тако слатка дивна љепотица,
а чувена по пјесми и причи,
то је браћо наша Ћирилица.
Ћирилица наше свето писмо,
што нас свему вјековима учи,
гдје смо, ко смо, шта смо и чији смо,
и разблажи кад нас нешто мучи?
Ћирилица наша узданица,
чиста бистра са светога врела,
то је наша златна огрлица,
што нам грли градове и села.
Ћирилица, то је наше благо,
што у срцу и у души жари,
наша срећа, наше Сунце драго,
што нам наши оставише стари.
То је наша птица ластавица,
која лети свуда по свијету,
она хита као свезналица,
да долети свакоме дјетету.
Да му прича о српскоме роду,
и преноси са оца на сина,
и његовој борби за слободу,
шта су лажи, а шта је истина?
Шта је свијет, а шта Васиона,
ко ли коме по неправди суди,
шта је светац, а шта је икона,
ко су људи, а ко су нељуди?!
Бити Србин и српскога рода,
а да не знаш шта је писмо свето,
шта је мутна, а шта бистра вода,
шта је свето а шта је проклето?!
И да не знаш, шта је то АЗБУКА,
саграђена од чистога злата,
да је гледаш, то је тешка брука,
као теле у шарена врата?!
ПУСТИТЕ МЕ ДА ПЛАЧЕМ
Пустите ме да плачем из свега гласа,
нек чују сви људи овога свијета,
сви људи, свих боја, нација и раса,
и свих вјера, убјеђења и покрета!
Нек чују и знају да плачем од јада,
да ме туга тешка и гуши и дави,
јер, оно што ни сан не може некада,
то се мени лично десило на јави.
Пустите ме да плачем као д`јете мало,
нека ми сузе ко потоци теку,
па друго ми ништа и није остало,
него да од суза направим ријеку.
Јер ме изненада, а на правди Бога,
у олуји стиже судбина проклета,
да сад под старост, код свега свога,
тражим кору хљеба на крају свијета?
Само зато што сам био другог рода,
нека их вјечно прогања срамота,
на шта личи таква правда и слобода,
и шта ли сад мени оста од живота?!
Пустите ме да плачем, да ми лакше буде,
сузе су за мене једино рјешење,
ко је крив и зашто, нек Богови суде,
а ја, као невин чекам васкрсење!
ЗЕМЉА
Док живе људи, мајмуни и птице,
и Земља ће да живи.
Док живе шуме, траве и змије отровнице,
и Земља ће да живи.
И сва остала бића паметна и луда,
и она свемогућа жива морска чуда,
док живе.
И Земља ће да живи.
А кад једном то све умре,
и Земља ће да умре
Само што неће имати ко да плаче
и да је сахрани.
.
Поезију изабрао: Миљан Ковачевић